(Или Како је настала Веома гладна гусеница)
Веома гладна гусеница је први пут објављена 1969. године и једна је од првих интерактивних сликовница за најмлађе. Рупице на листовима књиге, које је изјела ова неодољива прождрљивица, већ годинама маме дечје прстиће широм света. А да ли сте знали да је од тих рупица све и почело?
Једнога дана, играјући се зумбалицом, Ерик Карле је избушио рупице на гомили папира. Рупице су га подсетиле на књишког црва (на енглеском би то био book worm, а код нас књишки мољац) и развио је причу о црву Вилију који је током једне седмице појео свакакву храну, остављајући рупице на страницама како је грицкао своје оброке. Назвао ју је Недеља са црвом Вилијем - А Week with Willie Worm.
Међутим, црв Вили се није допао његовој уредници, а и књига није имала крај. Вили је јео, од толиког јела му није било добро и заспао је. У једном тренутку уредница је рекла 'А шта мислиш о гусеници?' , а Ерик је одговорио 'Лептир!'. И након два дана је настала књига о веома гладној гусеници.
До сада је продата у скоро 50 милиона примерака, а читају је деца широм света, јер је преведена на преко 60 језика.
Мишел Мартин, професор на Универзитету Вашингтон, сматра да се књига толико допада и деци и родитељима јер деца из ње могу да науче дане у недељи, врсте воћа, боје, бројеве, да се упознају са метаморфозом гусенице у лептира, али све то врло суптилно и ненаметљиво.
"Књига није Едукативна са великим Е. Најбоље књиге за децу су оне из којих деца нешто науче, али тако да нису ни свесни да уче."
Мислим да ово важи за све његове књиге, врло су слојевите, нежне а довитљиве. Надам се да ће наши издавачи препознати њихов квалитет и објавити још неку сликовницу Ерика Карлеа.
Наравоученије о игри, идејама и креативности
Ова прича нам указује на значај доколице и игре. Јер велике идеје нам често долазе баш у тим тренуцима када смо ослобођени бриге о циљу, када се просто играмо не оптерећујући се коначним резултатом.
Осим тога говори и о значају неке врсте ментора, у овом случају уредника, и повратних информација које аутори од њих добијају. Једно "велико дело" најчешће је производ великог броја интеракција између самог аутора и многих других.
Потврђује и ону добру стару "први драфт је увек лош". Чак и наизглед једноставне сликовнице као што је Веома мала гусеница настају кроз дуготрајан процес ишчитавања и преправки.
Иза сваке добре књиге налази се много комуникације и интеракције са колегама, пријатељима, издавачима, уредницима, лекторима. Идеја јесте важна, али није довољна и играње "усамљеног генија" може само да нам отежа креативни процес.
А како каже сам Ерик Карле, "добар уредник, зумбалица у добром стању и мало среће могу вас далеко одвести".
Додатни садржаји :
Ако желите да чујете Ерика Карлеа како чита Веома гладну гусеницу погледајте овај видео
Извори:
Show Me a Story!: Why Picture Books Matter: Conversations with 21 of the World's Most Celebrated Illustrators, compiled and edited by Leonard S. Marcus, Candlewick 2012.
Comments