Наслов: Иван, један једини Аутор: Кетрин Еплгејт Илустратор: Патриша Кастелао
Преводилац: Никола Петаковић Издавач: Propolis books Година издања: 2016.
Узраст: 9+
"Једноставно речено, ова прича вам мења живот." Патриша Маклохлан
Слажем се са овом изјавом на задњим корицама. Никада више нећу на исти начин погледати ниједну животињу, посебно оне у Београдском зоолошком врту. Ако се икада усудим поново да одем.
Прича је написана из угла гориле који живи у малом кавезу у једном америчком тржном центру. Он је уметник. Слика. У тржном центру има пријатеље - слонице Стелу и Руби и псића Боба.
Уметност, љубав према пријатељима и жеља да им помогне ће га спасити и омогућити му хуманије услове за живот.
Инспирисана је истинитом причом, а ауторкин примерак је потписао лично Иван, један једини.
Написана је за децу, али зато што би била "претешка за одрасле". И јесте претешка. Претешко се суочити са људском глупошћу и хировима, када пепељаре праве од шака гориле. И то зову егзотичним.
Прочитајте је. Читајте је деци. Сигурно ће плакати.
Прочитајте и ауторкин говор приликом примања Њубери медаље, коју је добила за ову књигу. Приложен је на крају књиге.
Препоручени најмлађи узраст је 9-11 година. Иако има 300 страна брзо се чита јер је текст разуђен, а поглавља кратка. А и сама прича вас вуче. Ја сам је прочитала у једном даху.
По књизи је снимљен и истоимени филм, а 2020. године објављена је и друга књига о истим јунацима, под насловом The One and Only, Bob.
Цитати из књиге
Иван је одрастао у кући свог власника, са његовом породицом. Иако није оскудевао ни у чему, овако је видео свој живот:
"Сада пијем пепси, једем старе јабуке, гледам репризе на телевизији. Али многих дана заборавим шта би требало да будем. Јесам ли ја човек? Јесам ли ја горила?
Људи имају тако много речи, више него што им заиста треба.
Па ипак немају име за оно што сам ја."
Иван је у тржном центру живео у малом кавезу, а власник се "потрудио" да му зидове ослика призорима џунгле. Ево како је Иван видео ту слику, да вам се срце стегне:
"На једном од мојих зидова насликана је сцена из џунгле. На њој је водопад без воде и цвеће без мириса и дрвеће без корења."
Иванова запажања о понашању људи у тржном центру, њиховој незаситој природи и конзумеризму:
"По цео дан ја гледам људе како јуре од радње до радње. Размењују зелени папир, сув као старо лишће и смрдљив од хиљада руку, напред-назад, па опет напред.Махнито лове, вребају, гурају, гунђају. Онда одлазе, у рукама тежу торбе препун ствари - светлих ствари, меканих ствари, великих ствари - али колико год им торбе биле пуне, они се увек враћају по још."
Ивана су на крају из тржног центра преселили у Зоолошки врт, где је имао много боље услове за живот. Али кавез остаје кавез.
"То је дивљи кавез. Зоолошки врт. Видим где почиње, и где се завршава, зид који каже ти си ово, а ми смо оно и тако ће увек бити.
Није то савршено место. Чак и у неколико кратких секунди на екрану телевизора, могу то да видим. Савршеном месту нису потребни зидови."
Comments